Momentum Radio Show

* Razgovor vodjen u Beogradu, u julu 2017. godine

Milan: Sa nama veceras, Irena Blagojevic. Hvala sto si nasla vremena da odgovoris na par pitanja i predstavis svoje muzicko stvaralastvo. Kako bi najjednostavnije definisala muzicki pravac kojim se bavis?

Irena: Hvala lijepo. Prije svega jedan veliki pozdrav za tebe i sve slusaoce. Pa to je zaista jedno tesko pitanje, jer bih od pocetka trebala da se bavim formom da bi to ustanovila. U sustini pustam ideje i emocije da pronadju neki svoj put, a one se kod mene zasnivaju na vrsti muzike koju privatno volim da slusam i koju sam voljela kao mlada – a to je pop, soul i jazz. Kada je u pitanju prvi album “Jutro bez ljubavi”, na njemu mi se cini da je imalo i nekih rock elemenata. Drugi me je album uveo u neku drugu emociju, kroz komponovanje i stvaranje, i prosto se ta stara skola jazz-a nametnula sama po sebi. To je, mogu slobodno reci, jedan veoma dobro definisan pop/jazz album.

Milan: Sto se tice jazz muzike u Srbiji – da li ima prostora i interesovanja publike za tu vrstu muzike?

Irena: Kada je u pitanju autorska muzika, to je neobicno za nasu sredinu i nema mnogo ljudi koji se tim bave. Medjutim, ima mnogo mladih i talentovanih izvodjaca jazz muzike ali i onih koje jazz muzika inspirise. Kada je autorski rad u pitanju, zaista je jako malo ljudi koji se tim bave. Treba spomenuti moju dragu koleginicu Lenu Kovacevic, a ostalo je uglavnom instrumentalna jazz muzika. Stoga mi se cini da je to jako mala grupa ljudi koja voli koja i postuje jazz, i kojoj ta muzika nesto znaci.

Milan: Do sada si izdala dva albuma, “Jutro bez ljubavi” 2010 godine i “Blistavi grad” 2016 godine za PGP RTS. Da li si zadovoljna sa uspjehom ovih albuma kao i sa postignutim kritikama?

Irena: Zaista sam jako zadovoljna. Na startu to Iskreno nisam ocekivala, niti sam o tome razmisljala. Ideja mi je bila da uradim nesto sto je potpuno drugacije na nasoj sceni, te da ponudim ljudima da cuju nesto, prije svega kvalitetno, a prosto se dalje sve odvijalo samo po sebi. Ljudi u ustanovama, kao sto je Sava Centar ili Dom Omladine, prepoznali su da je to nesto interesatno i potpuno drugacije. Vec sa prvim albumom smo napravili veliki solisticki koncert, 2011. godine u Domu Omladine, koji je zaista odlicno prosao. Nakon toga sam nastupila i na summer jazz festivalu u veceri “Dame pjevaju blues”  sa koleginicom Anom Popovic, blues gitaristkinjom. To je bio jedan divan koncert i nastup. Inace, publiku treba edukovati kada je u pitanju jazz, jer tu vrstu muzike slusa jako mali broj ljudi. Ja se borim za kvalitet, za nesto sto ce ostati i sto se moze slusati u nekim drugim vremenima, nadam se i poslije mene.

Milan: Druga ljubav to je flauta, skola flaute. Kako si uopste odlucila da se oprobas kao tekstopisac i interpretator?

Irena: Ja sam diplomirala na fakultetu muzicke umjetnosti u Beogradu, na klasicnoj muzici, i svakako da posjedujem jednu veliku ljubav prema tome. Medjutim, u nekim godinama dosla sam do svoje sopstvene spoznaje da mi to nije dovoljno i da bi zeljela nesto vise od toga. I tako sa pocela, zajedno sa mojim prijateljem, inace sjajnim gitaristom Nebojsom Zulfikarpasicem, da radimo zajedno muziku. Prosto negdje me je i on motivisao i dao mi ideje da probam da radim nesto svoje. To je krenulo neocekivano dobro, ideje su same navirale, komponovala sam danima i imala sam fantasticnu inspiraciju. Nekako sam se samo bacila u tu pricu, i stvarno je urodilo plodom.

Milan: Istakla si da si uspjela da se distanciras od tzv. estrade u Srbiji?

Irena: To je svakako istina. Prije svega, radim ono sto volim. Radim u skoli “Master Blaster”, pop/rock skoli. Klincima predajem i ucim ih pjevanjem. Pored toga imam i svoju skolu pjevanja, nesto vise za starije polaznike i one koji se interesuju za solo jazz muziku. Pored toga imam i nastupe privatno, povremeno i koncerte. Globalno gledano, i imam srece sa onim sto volim, a mislim da je to i ideja bavljenja muzikom. A sto se tice estrade – meni je to nekako suvise komplikovano i tesko, opterecujuce. Mislim da se previse polaze energije na stvari koje nisu bitne. Ono sto je bitno, to ce ostati. A to je muzika, sve ostalo je prolazno.

Milan: Sto se tice izvodjaca iz bivse Jugoslavije, postoji li neko ime sa kojim bi zeljela da saradjujes u buducnosti?

Irena: Pa voljela bih da saradjujem npr. sa Matijom Dedicem. Ja sam zaista veliki fan Gabi Novak i Arsena (Dedica) i onog njihovog bozanstvenog albuma sa Matijom “Ni ti, ni ja”. Mislim da je to album koji sa slusala neprestano, godinama, i negdje me je inspirisao kada sam ulazila u svoju vrstu muzike. Veliki sam fan i Josipe Lisac, jos od djetinjstva. Kao neko ko se bavi pjevanjem, uvijek sam se fokusirala na neke bliske stilove i izvodjace. Volim kompletnu ex-yu scenu, puno toga volim, ali sam se vezivala za stvari koje su mi po senzibilitetu bliske. Naravno tu je i Zdenka Kovacicek, koja je takodje fantasticna. Zaista je bilo dosta divnih izvodjaca i steta sto ne zivimo u tom vremenu.

Milan: Gdje beogradjani mogu da te cuju, osim festivalskih i koncertnih nastupa?

Irena: Ja sam zadnjih godinu dana prestala sa cover jazz svirkama. Nekako se vise posvecujem svom licnom radu i komponovanju, sviranju flaute i jazz-a na flauti. Zelim da napredujem i da imam sto vise kreativnih ideja. Tako sam se ovu godinu dana posvetila, prije svega, pedagogiji i koncertima. Imala sam jedan divan koncert, ponovo u Domu Omladine i to nakon pet godina, ovaj put na svjetski dan jazz-a, 30-tog aprila. Koncert je snimao RTS, tako da ce vec u septembru premijerno biti i prikazan. Snimala sam i sjajnu emisiju “tri boje zvuka” na RTS-u i trudila sam se da promovisem album “Blistavi grad” koji je izasao u oktobru 2016. godine. Ipak u danasnje vrijeme treba uloziti dosta truda i pribliziti svoje stvaralastvo publici.

Milan: Irena, hvala na izdvojenom vremenu i nadam se da ce publika u Becu imati priliku da cuje kvalitetnu muziku koju radis.

Irena: Iskreno se i ja nadam. Bilo bi mi zadovoljstvo i da po prvi put dodjem u Bec, a jos veca da napravim koncert.